Већ 1870. године, Самобор се могао похвалити првом сеоском школском зградом. Иако је Самобор мало сточарско село, његови становници су разумели важност обрзаовања. Само је мудар и јак човек могао слободно да корача светом који је био суров и за повлашћене сталеже, а камо ли сељака из Херцеговине. Поред физичке издржљивости која се развијала у суровим условима Херцеговине, самоборска деца су од малена учила и читала. Њиховим учитељима је постављен тежак задатак.
Србском родољубивом учитељству, а особито младим скоро оспособљеним учитељима топло препоручујемо овај оглас, који од речи до речи саопштавамо:
Потписана општина тражи ушитеља за своју новоустановљену основну школу. Плата је 500Ф, слободан стан, огријев и башта. Натјецатељ има сведочбама доказати, да је за учитељевањем оспособљен, да је Србин православне вјере и да је вјешт у црквеном појању, које му у дужности спада. Молдбенице провиђене захтјеваним сведочбама нек се на потписану општину до конца Августа т. г. пошаљу.
Српска православна црквено-школска општина у Самобору (Гацко) дне 17 Јунија 1886 године. Поп Глигор Старовић с. р., поп Лука Зимоњић с. р., Станко Слијепчевић с. р.
Из те мале сеоске школе никло је много радозналих умова, које су обележиле 20. век. Иако ће српски народ памтити Пера Слијепчевића као једног од најутицајнијих мислилаца Југославије, Самоборани ће памтити његовог брата Милоша, као хроничара свог родног села и његових традиција.
Милош је своје детињство провео у самоборским вртовима, чувајући стоку и играјући се са другом децом. Ипак његов радознали ум му није давао мира. Чување стоке је користио за посматрање природе и њених лепота. Трудио се да разуме природне појаве и њене законе. Вечери би проводио слушајући приче старијих рођака који су са поносом препричавали догађаје о селу и људима који су га обележили. Милош је упијао је сваку изговорену реч, сваки обичај, свако веровање. Као да је знао да се налази на јединственом месту. Свет из кога он потиче је у спрези природе и традиције, а тај свет није личио на онај о коме су учили у школи. Отишао је даље на школовање, а након тога, одлучио да се одужи свом родном месту и постане учитељ у самоборској школи. Живот га ту није дуго задржао и почео је да истражује нека нова места. Али страст према родном крају никада није утихнула, већ је расла и преносила се и на његову децу. Осећајући одговорност према поколењима, почео је да записује. Прво је пописивао оне дечије игре, па песмице, па локалне легенде, а то је временом прерасло у монографију села.
Књига "Самобор село у горњој Херцеговини" је обавезно штиво за изучавање породице Слијепчевић. Милош је кроз поглавља описао географију села, његову историју, обичаје и веровања. Студиозно је обрадио сваки аспект живота на селу. Ова књига није писана за Самоборане, већ за оне који хоће да упознају свет Херцеговине. Последње стране књиге чувају породична стабла четири породице које су носиле Самобор вековима. Милош је једини заслужан што су те родбинске везе сачуване и дан данас! Старије генерације нису осетиле да се познавање родбинских веза може изгубити, али то се десило већ у следећој генерацији. Предстојећа времена су променила начин живота у селима Херцеговине. Количина људи и информација са којима су се становници сусретали је знатно порастао. У тим новим временима традиција је изгубила на својој вредност и постала секуларна. Омађијан сећањима свог детињства, а поткован знањима стеченим кроз живот, Милош је увидео да је он последња спрега та два света и одлучио да сачува један свет од заборава. Зато је ова књига обавезна лектира за сваког ко жели да спозна све тајне живота у Херцеговини и разуме ту Херцеговачку бит која се испољава и дан данас.
Уживајте у читању !
Самобор село у горњој Херцеговини