Породица Слијепчевић из Самобора је једна од најстаријих породица у околини Гацка. Самоборски Дробњаци се помињу још од 14. века, а њихови потомци Слијепчевићи од 18. века. Кроз своје дуго постојање их је одржала традиција и поштовање култа предака. У сва та тешка времена кроз које је пролазила Херцеговина, Слијепчевићи су помињали своје претке и рођаке. Испред огњишта би се тако помињали саплеменици из Пошћења, легенде о Грлици и Јоку Омакаловићу, затим би се помињала браћа који су од куге побегли у Босну или они који су срећу тражили у Србији.
Кроз тај култ породице се развио јак осећај идентитета и припадности који никога не оставља равнодушним. Тешко је упознати херцеговца који то са поносом не истиче. Тако је и тешко заборавити сусрете са Слијепчевићима, који као и сви херцеговци, воле да напомену своје гатачко порекло. Неретко би се десило да неког члана породице обиђе питање о сродству са већ, њима познатим, Слијепчевићем.
Уз тако јак култ предака и осећај припадности, тешко је поверовати да се скуп породице Слијепчевић никада није одржао. Можда главни разлог тога је величина једног таквог подухвата. Ова породица броји више од десет генерација, односно преко хиљаду потомака. Сама Херцеговина је позната као раселник срба, а тако су се и Слијепчевићи расељавали. Прво по Херцеговини и Босни, касније по Србији и Црној Гори, а данас их има свуда по свету. У модерна времена никад није било лакше ступити у контакт са родбином, све је доступно и јавно. У модерна времена, никад није било теже ступити у контакт са родбином, знамо се али се не познајемо.
Било би крајње неискрено ако бисмо прескочили да поменемо два догађаја која су окупила доста наше браће, а која нису имала тај свеобухватни циљ.
Прво веће окупљање Слијепчевића десило се деветог октобра 2011. године, када је наша драга Душанка Слијепчевиће Лесов представила књигу "Порекло и стабло породице Слијепчевић". Ова књига је настала као захвалница своме оцу Милошу, који је Дуди и њеној сестри Анђелки пренео сву своју љубав према Херцеговини и Самобору. Тог дана се та љубав осетила и међу свим окупљенима, и тада су се јавиле прве идеје о једном великом скупу породице. Нешто слично се десило већ следеће године у Самобору.
22. септембра 2012. године је по седми пут обновљен самоборски храм посвећен Светом Сави. Љубав према Самобору и своме корену окупила је саплеменике из целог света. Ни двојица владика нису могла да остану равнодушна тог дана, гледајући изгубљену браћу која се заједнички радују у својој богомољи. Њени корени, попут наших, су дубоко разгранати, они је одржавају стабилном и усправном, исправном. Као и ми, она и даље стоји у Самобору, чува нашу прошлост, скупља нашу садашњост и учи нас за будућност. И зато нам је жеља да се сви скупимо у Самобору и у нашем храму запалимо свеће за наше претке и наше потомке.