5. августа 1914. године, спаљен је гатачки Самобор. Ако још додамо да је у гатачком Самобору живело око 400 људи пре Првог светског рата, не би било необично да се ова историјска рекапитулација ту и заврши. Ипак као потомак једног од тих 400 људи, који су преживели и ову голготу, тврдим да је ово можда и најсимболичнији датум за старе Самоборане као и њихове потомке.
Ако се осврнемо само на датум, може се уочити да је Велики рат тек ушао у другу недељу конфликта, што нам јасно указује, да се непријатељу журило, и да је самоборско питање морало да се реши по хитном поступку.
А зашто баш Самобор?
Самоборани су подигли своју цркву 300 године пре овог догађаја. Црква је постала општинска за потез Самобор-Гарева-Добреља-Казанци и до 1903. године је обнављана чак пет пута. Те 1903. године, освештање је вршио тадашњи митрополит Захумско-Херцеговачки, а данас канонизовани светитељ Српске православне цркве свети Свети Петар Зимоњић, син попа самоборске цркве и прослављеног гатачког војводе Богдана Зимоњића. Самоборска црква је тада постала прва сеоска црква са три звона. Чак је и Лука Грђић Бјелокосић писао као су сабори око самоборске цркве имали велики политички и национални значај за целу Горњу Херцеговину.
Исти тај Самобор је 1867. године, по налогу Дедаге Ченгића добио право да изгради сеоску школу, која је завршена три године касније. Та сеоска школа дала је Илију Вуковића, Шпира Старовића, Пера и Ђока Слијепчевића, као и многе друге знамените гачане. Поред те школе изграђена је и библиотека са читаоницом и формиран је пододбор сарајевске "Просвете" 1908. године.
Ако знамо да су тог дана спаљене Саборна црква и прва школа тог краја, када знамо да је тада запаљено стотине књига и докумената и када су изгорели родослови породица које су ту више од 300 година баштиниле своју православну веру и своје српско порекло, када знамо да је Самобор био културни центар тог дела Гацка, онда је сасвим јасно зашто се журило да се затре и спали сваки траг о постојању тог Самобора.
Самобор је Васкрсао по ко зна који пут. Као феникс, из пепела, натопљеног крвљу и сузама, поново су никле бела самоборска црква и мала сеоска школа. Мештани никада нису заборавили поменуте догађаје, али тај датум се изгубио негде у ходницима времена.
Како у животу ништа није случајно говори још једна симболика 5. августа. Почетком 2023. године Слијепчевићи из Самобора одлучују да организују први братствени сабор. Не знајући за предисторију 5. августа, овај датум се спонтано наметнуо као најпогоднији за организовање овог догађаја. Како у животу ништа није случајно, говори и чињеница да је гатачки историчар Милан Никчевић наишао на податке о поменутом паљењу Самобора, само две недеље пред његов 109. јубилеј и тиме подсетио самоборске потомке да је симболика њиховог сабрања на тај датум још већа.
И тако се братство Слијепчевић сабрало у Самобору, у свом Светосавском храму, на исти онај датум, који су њихови џелати изабрали да им то буде и последњи, надживевши и своје џелате и њихову, у крви створеној, државу.
Свештеник Миодраг Вртикапа предводио је парастос за помен предака у самоборском храму тог јутра. Слијепчевићи су се помолили и поменули више од 650 имена која су остала сачувана.
Главни догађај се одиграо у познатом гатачком ресторану "Кошута". У духу старих српских обичаја, госте су дочекивали Иван и Гордана Слијепчевић, обучени у традиционалну херцеговачку ношњу, послужујући их хлебом и сољу.
Госте сабора пријатно је изненадила чињеница да је у ресторану постављен породични барјак братства Слијепчевић, али да је за ову прилику израђено породично стабло широко 9.5 метара. Ово породично стабло постало је место на које су се чланови породице враћали небројано пута, сваки пут у присуству других братственика, где би међусобно показивали чији су и коме припадају, ту су се могле чути и многобројне породичне анегдоте.
Културно-уметнички програм водила је Ивана Слијепчевић из Самобора, која је током програма износила разне занимљивости везане за Гацко, историју Самобора и порекло породице Слијепчевић.
Прво се, као представник братства из Гацка, обратио Саша Слијепчевић. Он је гостима пожелео добродошлицу и подсетио их да братство Слијепчевић памти 16 генерација, а спуштајући се још 5 генерација у назад, Слијепчевићи имају дробњачке корене и везују се за старо братство Косовчић. Саша је напоменуо да је јако битно што су се Слијепчевићи састали у свом заветном храму, да су се у њему молили за душе својих предака, без којих не би било ни њих ни храма, ни скупа, као и да су преци Слијепчевића знали да је на овом, али и на оном свету, најважнија вера, храм и Косово, да су то везе са Небесима чијем су се Царству они заветовали. Он је поменуо и захвалио се бакама чија имена нису запамћена, али их Господ познаје. Посебно се захвалио Дејану Слијепчевићу који је финансирао организацију сабора и који је омогућио да скуп прође у најбољем реду.
У име представника колониста Нове Црвенке, највећег колонистичког места насељеног Слијепчевићима, обратио се Сава Слијепчевић, који је дошао из Велике Британије на овај породични сабор. Сава се захвалио организаторима скупа и пожелео да данашњи догађај прође у најбољем реду, као и да ово постане традиција која ће се наставити.
Као предстваник Слијепчевића из Београда, али и као представник колониста са Космета, гостима се обратио Ратомир Слијепчевић, који је исказао одушевљење што је на сабору присутно близу 200 чланова породице. Ратомир је своје рођаке подсетио на рад Душанке Слијепчевић која је уз његову помоћ написала књигу "Порекло и стабло породице Слијепчевић", а затим је набројао неколико виђенијих имена које је дало ово братство. Ратомир је напоменуо да ће се у будућности припремити ново издање књиге, где ће се у стаблу коначно наћи и женски припадници породице.
Као представник Слијепчевића из Баната обратио се бивши Председник уставног суда Драгиша Слијепчевић, који је нагласио да је срећан што је први сабор братства организован у Самобору где сваки камен памти и сведочи дела предака, Драгиша је нагласио да су генерације Слијепчевића васпитаване у Светосавском духу, који се пренео у Банат. Напоменуо је да су у кући учени да само поштеним радом, знањем и васпитањем могу да остваре живот достојан човека. Драгиша је подсетио да се у модерно доба човек изгубио и да је заборавио да само братска рука може срдачно да стегне братску руку и да нас само братска љубав може огрејати, а да је овај сабор једна насушна потреба и почетак једне нове традиције.
Највећи аплауз је ипак припао Билу и Вилу, Слијепчевићима са Флориде, чији је деда Мато пре тачно 120 година отишао за Америку. Вилијам Слијепчевић је испричао како је ступио у контакт са Немањом Слијепчевићем и како ни за милион година не би могао да претпостави да ће присуствовати једном оваквом догађају. Бил је у шали поменуо да не може да се навикне да он није једина особа која се одазива на презиме Слијепчевић и да му овај догађај буди сећања на приче свога деде Мата.
Као поклон будућим поколењима, по први пут је представљен одломак гусларске песме о братству Слијепчевић коју је извео народни гуслар из Гацка Момир Моша Авдаловић. Песма ће бити снимљена у целости, па ће се и о томе причати у скоријој будућности.
У поподневном делу програма Угљеша Слијепчевић је прочитао своју песму посвећену Самобору и напоменуо да је Душанка Слијепчевић била главни инспиратор и критичар његове збирке песама "Самоборе љубави моја". Угљеша је након тога испричао трагичну причу о његовом покојном сину Бојану, чија је последња жеља била да обиђе Самобор, а затим је прочитао Бојанову песму посвећену самоборској цркви. Посебну захвалност исказао је Дејану Слијепчевићу, који је финансирао овај догађај и прочитао је песму коју му је и посветио.
Чланови културно-уметничког друштва "Сава Владиславић" окитили су скуп својим присуством. Они су гостима представили традиционалне игре и песме из Херцеговине, а касније демонстрирали своје умеће играма из околине Лесковца.
Програм је завршен додељивањем неколико поклона.
Својим братственицима из Црвенке, Самоборани су поклонили барјак братства Слијепчевић и обавезали их да породични барјак носе поносно, као што су и њихови преци носили српске барјаке у Првом светском рату.
Настаријој учесници скупа додељена је икона Мајке Богородице, а та част је припала Јелени Бајевић која је рођена 1932. године и ове године је прославила свој 91. рођендан.
Најмлађи члан породице Слијепчевић је добио икону "Бели Анђео", а та икона је припала Доротеју Слијепчевићу. Његов отац Свемир је преузео икону у његово име и захвалио се на поклону.
За своје рођаке који су прешли пут од 9000км како би присуствовали првом породичном окупљању, самоборани су им доделили иконе породичног светитеља Светог Саве
У захвалност за уложени труд око организације сабора, уручена је слика самоборске цркве Немањи Слијепчевићу. Ова слика је рад маладе гатачке уметнице Сандре Дивљан.
Посебан поклон је спремљен и за Дејана Слијепчевића који је финансирао сабор, и без кога овај догађај не би могао да се организује на жељеном нивоу. Дејанов поклон преузео је његов брат Лаћо Слијепчевић
А самоборани су поносно представили и икону Светог Саве, који су добили на поклон од Тање Милосављевић, која је том приликом испунила последњу жељу свога оца, Драгана Слијепчевића.
Слијепчевићи су наставили да се веселе до касно у ноћ, где су могле да се чују најинтересантинје приче, доскочице и шале, а за све који нису могли да присуствују овом догађају, спремљен је и видео материјал који је дат у прилогу.